Како пољопривреду учинити привлачном за младе људе?

Старење пољопривредне радне снаге негативно утиче на нашу способност да прехранимо свијет. Да би привукли младе људе да раде у прехрамбеним системима, креатори политика морају да демонстрирају ширину могућности које индустрија пружа

Максимо Тореро

Да ли је пољопривредни сектор осуђен на изумирање? Просјечна старост пољопривредника широм свијета стално расте,приближавајући се 60.години у развијеним земљама. Управо због тога се ова индустрија, која обезбјеђује приближно четвртину радних мјеста у свијету, нашла у тешкој ситуацији: уколико не привуче велики број младих радника, суочиће се са наглим падом. Позитивно је то што је 16% свјетске популације, или 1,2 милијарде људи, тренутно има између 15 и 24 године. Многи од њих се боре да пронађу посао, посебно у земљама у развоју. На примјер, у Африци, људи млађи од 25 година чине приближно 60% становништва, док је приближно трећина Африканаца старости од 15 до 35 година незапослена. Ипак, млади људи у земљама у развоју настављају да бјеже из руралних подручја. Траже боље плаћене послове вишег статуса у градовима или у другим земљама.Због ових миграционих трендова, глобална популација младих који раде у пољопривреди и живе у селима опада већ неколико деценија. (...)

У Европи се број младих у руралним подручјима (старости 15-24 године) смањио за 1,7 милиона између 2013. и 2019. године: у 2025. години, само 12% фарми на континенту водили су људи млађи од 40 година. У југоисточној Азији, млади у руралним подручјима чинили су само око 7% укупног становништва у 2020. години, у односу на 16% у 1950. години. У Јапану има тек 11% пољопривредника млађих од 50 година. А у Латинској Америци се предвиђа да ће 1,2 милиона младих људи напустити пољопривредни посао до 2030. године.

Придобијање нових генерација за рад у пољопривреди захтијева промјену приступа овом сектору. Он мора бити представљен као први избор за младе људе, а не као посљедње уточиште. Он је гаранција економског развоја са атрактивним могућностима запошљавања у цијелом производном ланцу.

Пољопривреда је више од пуког узгоја хране: она ствара радна мјеста у прехрамбеној индустрији, као и у транспорту, малопродаји и другим сродним гранама. Поред утицаја на запошљавање, просперитетан пољопривредни сектор доприноси општој добробити.У земљама са ниским приходима, раст у пољопривредном сектору смањује сиромаштво два до три пута ефикасније од раста у другим секторима, а повећање пољопривредне продуктивности је кључно за побољшање исхране и безбједности хране. Међутим, овај сектор пати од проблема перцепције.

Млади људи имају склоност да пољопривреду посматрају као прљаву, нискотехнолошку, слабо плаћену дјелатност ниског статуса. То је супротност ,,модерном раду". Ако власти озбиљно желе да привуку младе људе пољопривреди, морају да нагласе њену профитабилност, домет и обим. А да би ови аргументи били убједљиви,биће потребне мјере за рјешавање легитимних сумњи које утичу на ставове младих према пољопривреди.

То укључује реформу система власништва над земљиштем, обавезно повећање плата и подршку предузетништву. Пречесто се јавне политике фокусирају на пољопривредне активности са ниским приходима које нуде мало финансијске стабилности или напредовања у каријери. Умјесто да их подстичу да узгајају биљке или животиње, младе људе треба усмјеравати ка брзо растућој категорији ванфармерских послова, која је подстакнута урбанизацијом, технолошким напретком и повећаном потражњом за локално произведеном храном. То укључује прераду хране, паковање, складиштење и дистрибуцију (нпр. на градским пијацама).

У Гани, на примјер, водећа задруга малих произвођача какаа, Куапа Кокоо, улаже у домаће капацитете за прераду како би повећала приходе произвођача и радника.

У делти Меконга (једном од најважнијих пољопривредних региона Азије, којег често називају вијетнамском “чинијом пиринча”), мало младих људи жели да ради на пољима. Млади виде своју будућност у пољопривредним услугама, савјетодавним службама, истраживању и агробизнису.

Агротехнолошки стартапови су већ почели да трансформишу ланце вриједности у Вијетнаму, помажући малим пољопривредницима и задругама да добију приступ финансијама и извозним тржиштима.

Дигитална рјешења су кључна за обезбјеђивање одрживости (укључујући еколошку одрживост) малих произвођача и за ширење индустрије. У Хрватској, специјализовани софтвер за кратке производне ланце помаже у аутоматизацији испоруке, пријема и рачуноводства, омогућавајући малим пољопривредницима да се фокусирају на бригу о усјевима.

У Колумбији, приступачна апликација за паметне телефоне помаже произвођачима агрума да побољшају квалитет усјева и приступе тржиштима повезујући их са агрономима и купцима.

У Африци,гдје прерада и логистика већ чине 40% ланаца од фарме до тржишта, постоје многе успјешне платформе које повезују пољопривреднике и са опремом и са купцима.

Континуирано ширење ће створити боље плаћена, квалификована радна мјеста за младе у руралним и урбаним подручјима. Ово ће послати снажну поруку: пољопривреда није ограничена само на обраду земље.

Међутим, владе млађој генерацији морају обезбиједити ресурсе и вјештине (дигиталне и друге) за модернизацију пољопривреде и стварање одрживих, иновативних агробизниса.

Вријеме је да схватимо да у пољопривредне и прехрамбене системе морамо да укључимо младе људе да бисмо створили пристојна радна мјеста и (што је још важније) да бисмо прехранили свијет.

Аутор је главни економиста за храну и пољопривреду Организације Уједињених нација

Превод: Н. Р.

Извор: Вијести